Млада жена, са сломљеним носем, излази из таксија у саобраћајној гуви на мосту и баца се у реку. У таксију остаје беба. То изазива, наизглед немогуће љубави код троје очевидаца, што ће на различите начине спасити њихове животе. Таксиста мизантроп, остављен са бебом, почиње да се бори за живот жене са сломљеним носем; млада професорка суочена са заљубљеним тинејџером, успева да превазиђе животну трауму, а необична апотекарка напушта вереника откривајући да је брат њене прве љубави, можда онај прави. У сударима са немогућим љубавима људи спасавају једни друге, лече ране, и поново откривају праве разлоге за живот.

Када је 21. новембра 1991, на дан своје крсне славе, Светог архангела Михајла, Обрад Срећковић, сељак из Великог Крчмара, пошао да на вуковарском ратишту пронађе свог сина Милана, понео је „све што нана пакује војнику“: колач, печење, кољиво, флашу ракије, писмо од девојке и чарапе. Обрад некако стиже до сремских пустопољина, али залута у сумрак и, када га већ полако почне хватати паника, угледа војнички логор. У логору проналази Милана Срећковића из Великог Крчмара, али то није војник кога Обрад тражи. Ускоро се појављује и други Милан Срећковић из истог села, и када Обрад већ буде слутио неку војничку подвалу и буде био спреман да се брани, мајор Вукашин Катунац, командант зборишта, појављује се с правим Миланом, Обрадовим сином. Ускоро ће се неспоразум разјаснити.

Безбрижно детињство Саве, Марије и Петрашина прекида почетак Првог светског рата. Сава и Петрашин и против своје воље одлазе да служе војску Аустроугарске монархије. Четири године после тога, рат је завршен. Сава се враћа кући. Дочекују га Марија и његов најбољи друг Петрашин, који је раније дошао из рата јер је на фронту изгубио руку. Устрептала љубав Саве и Марије оваплоћује се и остварује. На путу њихове потпуне среће испречио се Савин отац , који поред три ћерке не жели да „храни нова гладна уста“.

Радња филма смештена је у Београду за време немачке окупације у Другом светском рату. Главни лик је Предраг Симоновић, кога тумачи Миливоје Живановић и он је професор кога се политика и рат не тичу, али стицајем околности долази до листе припадника покрета отпора и постаје умешан. Крије бележницу коју му је ставио у џеп рањени илегалац бежећи од полиције. Бежница садржи имена илегалаца и сарадника покрета отпора које треба обавестити да им прети хапшење. Но полиција посумња на професора и хапси га.

"Опатица и комесар" је југословенски црно-бели играни филм снимљен 1968. године у режији Гојка Шиповца. По жанру је драма, а радња се догађа, непосредно након Другог светског рата у женском католичком манастиру који се привремено користи као болница за рањене партизане. Протагонисти које тумаче Дина Рунтић и Михаило Јанкетић, су монахиња и рањени политички комесар, а између којих се развија необична наклоност која ће на крају довести до трагичних последица.

Брижљиво припремани атентат на есесовског пуковника, некадашњег команданта концентрационог логора, од стране чувеног диверзанта, шпанског борца, и неколичине илегалаца чији успех зависи од одлуке и помоћи једне девојке, заврбоване од Немаца, али заљубљене у диверзанта.

Радња филма је усредсређена на односе између југословенских, српских и хрватских тајних служби, од периода настанка СФРЈ до периода после њеног распада. На Балкану истина и лажи су помешани и то толико дуго траје да нико не налази разлику. Можда је због тога ова измишљена прича у ствари истинита. Искусни обавештајац је у изгнанству из Србије. Био је "сива еминенција", човек који је одређивао ток историје на Балкану. Позива свога сина, пилота пољопривредне авијације, у Атину да би га упознао са полусестром и то на дан њеног венчања. Њих двојица низ година нису говорили. У ноћи сусрета отац умире а син који нема намеру да следи очев животни пут, суочава се са очевим плановима да управља његовим животом и после своје смрти. Ту је и заносна оперска дива, заљубљена у Вердијеву музику и два мушкарца - у оца и сина. Она је упозната са делом плана старог обавештајца који треба спровести у дело после његове смрти.