Film prati bivšeg profesora klavira Milana. Na putu ka kući kroz park, Milan sreće psa sa kojim stvara posebnu vrstu prijateljstva. Od ovog prijateljstva će zavisiti sudbine više od 20 ljudi.

Страхиња и његова жена Абабуо, обоје стари 28 година, напустили су Гану на почетку мигрантске кризе. Успели су да стигну до Немачке, само да би их оданде депортовали назад у Београд. Србија можда није Немачка, али Страхиња даје све од себе да започне нови живот. Вредно ради да добије азил, тренира фудбал за локални клуб и волонтира за Црвени крст. Процес је, међутим, дуготрајан, и Абабуо, страствену жену која жели да постане глумица у Лондону, њихов живот не испуњава. Једне ноћи стигла је нова група Сиријаца, на путу у Западну Европу. Један од њих је Али, харизматични левичарски активиста. Абабуо му се испрва руга, али већ следећег дана, без објашњења, одлази с њим из Србије. Страхиња креће балканском мигрантском рутом из потпуно других разлога од свих осталих: из љубави.

Током и после Првог светског рата, два младића и две девојке из Лесковца: Цоне и Дине, и Зорка и Ружица имали су различите судбине. Динета су савезници одвели до Париза, где је научио све о лепотама живота и светлима метрополе. Цоне је, после рањавања и амнезије, завршио у Манчестеру, тадашњој престоници индустријског развоја, где је научио како се само кроз црни фабрички дим и тежак рад стиже до успеха. Опијени победом у рату и неповратно инфицирани „духом слободе и напретка“ који су осетили у „великом свету“, два младића враћају се у свој оронули Лесковац. Дине у свој мали, сада већ непостојећи биоскоп, а Цоне својој вереници Зорки, која после пет година чекања, невољно даје пристанак да је отац уда за ратног лиферанта. Цоне ће покушати своју стару љубав да врати, а Дине да своју нову љубав пронађе. И тако почиње борба „старог“ и „новог“, у сваком смислу. За велика дела потребно је сасвим мало праве љубави.