Филм прати групу геј активиста који покушавају да организују Параду поноса у Београду. Када полиција одбије да обезбеђује скуп, они се обраћају Лимуну (Никола Којо), власнику агенције за обезбеђење и ратном ветерану. Пошто у Београду не може да скупи екипу за заштиту геј параде, Лимун одлучује да "екипу" формира у региону. Лимун и вођа геј активиста Радмило (Милош Самолов) крећу на пут по земљама региона у којима је Лимун ратовао током деведесетих. На листи су његови непријатељи против којих се борио, али са којима је у то турбулентно време и трговао - Роко, хрватски ратни ветеран (Горан Навојец), Халил, ситан криминалац из Босне (Дејан Аћимовић) и Азем, Албанац са Косова (Тони Михајловски). После силних перипетија, Лимун ће успети да сакупи шаку живописних најамника, али по повратку у Београд "самураји" ће се тек суочити са највећим изазовима и ставити на коцку и своје животе...

Ољи није било довољно да само предаје историју; желела је да мења свет. Да то не иде тако лако, схватиће кад открије да је неко од њених ученика одговоран за напад на њу, који је снимљен и постављен на интернет. И тако, уместо планираног одласка на екскурзију, ученици из IV/3 остају закључани у школи – без мобилних телефона и интернета. Нове љубави, стара непријатељства и дубоко чуване тајне ће испливати на површину.

Главни јунак, Владица (Петар Стругар) је професионални каратиста, шармантни бонвиван који је некада био велики таленат, али није направио велику каријеру због превелике склоности ка проводу и ноћном животу. По окончању каријере враћа се у родни град и заљубљује се у Снежану (Христина Поповић) и везује за њу и њеног малог сина Вукашина. Владица жели да се брине о њима, али схвата да не уме да ради ништа осим каратеа. Његова потрага за послом који би му омогућио да брине о породици коју је управо почео да ствара, доводи га у низ урнебесних комичних ситуација.

„Стадо“ је урнебесна сатирична комедија о животу иза камере. Често већа драма претходи филмској или телевизијској драми коју гледамо. Неизлечиви ентузијасти, слепи за објективне околности, стављају на коцку своју егзистенцију у жељи да направе велико уметничко дело. Ово је прича која може бити испричана на много језика и у много држава, па чак и у много различитих времена. До сјаја и бљештавила црвеног тепиха на свечаној премијери не долази се путем посутим ружама, већ компромисима, борбом, па и пактом са са ђаволом, ако је потребно. Може се рећи да је „Стадо“ засновано на истинитој причи и на причи која се у овом тренутку одвија око неког сличног пројекта и одвијаће се док постоје уметници и док постоји држава.

Филм говори о последицама једног херојског чина, те поставља питање да ли је херојско дело узалудна жртва, или, као камен бачен на површину воде, производи кругове који се шире кроз време и простор, подстичући нас да чинимо нова добра дела. Три паралелене приче одвијају се у Београду, Немачкој и Требињу данас, пратећи ликове који су као сведоци догађаја из прошлости, мотивисани да доносе одлуке које ће им променити животе. Небојша, сведок догађаја у ком је страдао његов најбољи пријатељ, превазилази грижу савести суочавајући се са убицом свога пријатеља, Харис, који живот дугује јунаку који се жртвовао за њега, дуг враћа ризикујући све и помажући угроженој жени, док син једног од убица у сусрету са оцем страдалог хероја отвара пут за превазилажење трагичне прошлости.

Ђорђе, млади лекар из Београда, добија анонимни позив да упозна оца. У том тренутку Ђорђе верује да му је отац мртав, али ипак одлучује да се упусти у потрагу за сопственим идентитетом. Он одлази у Црну Гору и успут упознаје Лолу, младу кајтерку и ћерку полицијског инспектора, која путује на Аду Бојану. Никола, након вишегодишње робије излази из затвора у Трсту и одлази на кратко у Црну Гору, по сакривене дијаманте, давно опљачкане у европским јувелирницама. Николу очекује „врућ“ дочек полиције и бивших партнера заинтересованих за дијаманте, спреман је на све али не и на сусрет са сином након двадесетпет година. Са друге стране, Ђорђе, који очекује сусрет са оцем, не очекује да ће му се на овом путовању догодити љубав.

Мали Будо (Петар Стругар), син подгоричког хирурга, који није баш на добром гласу, стиже у Београд. Очеве пријатељско-рођачке везе и везице убациће га у ковитлац црнохуморних дешавања које ће нам на врло духовит начин дочарати први сусрет једног осамнаестогодишњака с нашом престоницом.

Film prati bivšeg profesora klavira Milana. Na putu ka kući kroz park, Milan sreće psa sa kojim stvara posebnu vrstu prijateljstva. Od ovog prijateljstva će zavisiti sudbine više od 20 ljudi.

Главна тема филма Енклава је живот Срба у малим изолованим заједницама – енклавама на Косову и Метохији. Ове заједнице су једине такве у Европи, а припадници полиције Уједињених нација и Европске уније неопходни су да би очували ове територије. Приморани на живот без слободе, ограничени скученим простором, Срби који су остали да живе на Косову и Метохији егзистирају у веома тешким, гетоизираним условима. Главни глумци, поред Небојше Глоговца, Анице Добре, Ненада Јездића и Миодрага Кривокапића, су и четири дечака са Косова и Метохије. Кроз призму одрастања дечака у специфичним условима после погрома, марта 2004. године, кроз њихов однос и драму коју преживљавају лако се увиђају и осећају основне идеје филма. Особине покојања, опроста и љубави упечатљиво се препознају и осећају у порукама које Енклава носи у себи. Поменути филм кроз децу говори шта је суштина живота и који су неискварени и једини исправни начини решавања проблема и конфликата.

Radnja prati rivale Bebu i Nemaca dok se trkaju sa kultnim Jugima, jureći nacionalni šampionat i svoje snove o Formuli 1. Ipak, trke im nisu jedini izvor adrenalina.